1. ODMAZDA

Sviće, mirna praznična zora.
Budiš se uz zvuke paklenih motora,
Nemilosrdnih, ptica čeličnih.
Čuješ te glasne posmrtne sirene,
Gubiš osećaj da prolazi vreme.
Ispuštaš bolni krik,
Vas desetorica na sve njih.

Al opet,bolje rat nego pakt,
Bolje,grob nego rob.
Sada ti nesvesno uzlećeš,
Sa sigurnom smrću se susrećeš.

Dok stvaraš metalnu kišu,
Ti tiho moli se.
Ubi il' budi ubijen.
Onaj odozgo vidi sve.
Ceo život u jednom trenutku,
Ne misliš na novi dan.
Polako postaješ svestan,
Da počinje odmazda.

Zrno smrti te vreba,
Probija se iz olujnog neba.
Osećaš reski bol,
Svoje prokletstvo i blagoslov.
Dok znoj niz lice se sliva,
Spremaš se da razviješ krila.
Padaš na ledno tlo,
Svoj put za nebesko kraljevstvo.

Al opet,bolje rat nego pakt,
Bolje,grob nego rob.
Sada ti nesvesno uzlećeš,
Sa sigurnom smrću se susreceš.

Dok stvaraš metalnu kišu,
Ti tiho moli se.
Ubi il' budi ubijen.
Onaj odozgo vidi sve.
Ceo život u jednom trenutku,
Ne misliš na novi dan.
Polako postaješ svestan,
Da počinje odmazda.


2. RUKA SUDBINE

Radost i pravda,nema ih više,
Patnja i bol dominiraju,
Al ti ne bežiš,nego ostaješ,
Dok nas tama i mrak prekrivaju.

U meni vriju adrenalin i bes,
Veličam sopstveni moral i gubim granice,
Opijen žestinom iskonskog nagona ,
Pokazujem čeljust i stiskam pesnice.

Naša je bitka,bitka za sve,
Naše su duše ruke sudbine.
Ponosno stojiš, jer znas što si tu,
Nisi jedini jer svi ostaju.

I kao svaki dan koji plače noćima,
Ja vidim velik bol u vašim očima.
Dok hodam se teturam, dok ne padnem,
Svi će mi pomoći da ustanem.


3. VIRTUELNO OGNJISTE

U početku beše reč,
Putokaz postojan,
Ako put sam sledio
Rajskog sela sam bio dostojan.

Čedo novog poredka,
Određuje životne norme.
Virtuelno ognjište
U vidu greha nove forme.

Zakon mase preovladava,
Veliki Brat decu odgaja...
Od Tvorčeve, volje odvaja.

A ja sam Božiji pastir,
Koji čuva svoje stado.
Porodica svi na okupu,
Hipnotisani pred ekranom.

Večno izloženi Tantalovoj muci,
Našminkan leš sa čipom u ruci.

Uplašen od dodira,
Oko sebe formiram,
Svoje lično sklonište.
Virtuelno ognjište.

Betonska džungla me je odgajila,
Ušuškan u ruho nepisanih pravila.
Ovo više nije život, pukog preživljavanja,
Udoban život razlog moga stradanja.

Hemijski otrov navodnjava tlo,
Iz njega raste sintetički plod,
A zemlja puna otrova,
Daruje nam novu jabuku razdora.

Gluv, nem i slep, ja bdim kraj tebe,
Ne čujem ti glas, ne vidim ti lice.
Prepušten čarima nevidljivog zadovoljstva,
Gubim poslednja, ljudska svojstva.

Uplašen od dodira,
Oko sebe formiram,
Svoje lično skloniste.
Virtuelno ognjište.


4. HODOCASNIK

U trenutku kada si došao na svet,
Svi su se smejali a ti si plakao.
Okovan gomilom njihovih pravila,
U kalup si se stapao.

Krvavi ožiljci od oštrih pogleda,
Sapliću te dok činiš prve korake,
Izvrnut ruglu pred svojim plemenom,
Naučio si plesne pokrete.

Nije način predaja,
U meni želja nesalomiva,
Glavom kroz zid, iznad očekivanja.

Nikad pred jačim, ne pokori se.
Marginama kalupa ne predaj se.
Duboko u srcu nosi svoj žig,
Negde pri kraju ti naćićeš svoj mir.

Ali duša ranjiva trpi ubode,
Lak plen da se zloupotrebi,
Lišavaš se voljno svog oružja,
Počinješ borbu protiv zla, zlom u sebi.

Dolaziš na raskršće ne okrećuči se,
Gazeći svoj ponos biraš put najkraći.
Zaslepljen svetlima kula i gradova,
Ne vidiš da zabranjeni plod je najslađi.

Rašivši svoj fini kroj,
Postao si samo broj,
Sedi starac u ćošku koji čeka na red svoj.

Nikad pred jačim ne pokori se.
Marginama kalupa ne predaj se.
Duboko u srcu nosi svoj žig.
Negde pri kraju ti naćićeš svoj mir.


5. ODMAZDA (DEMO)

Sviće, mirna praznična zora.
Budiš se uz zvuke paklenih motora,
Nemilosrdnih, ptica čeličnih.
Čuješ te glasne posmrtne sirene,
Gubiš osećaj da prolazi vreme.
Ispuštaš bolni krik,
Vas desetorica na sve njih.

Al opet,bolje rat nego pakt,
Bolje,grob nego rob.
Sada ti nesvesno uzlećeš,
Sa sigurnom smrću se susrećeš.

Dok stvaraš metalnu kišu,
Ti tiho moli se.
Ubi il' budi ubijen.
Onaj odozgo vidi sve.
Ceo život u jednom trenutku,
Ne misliš na novi dan.
Polako postaješ svestan,
Da počinje odmazda.

Zrno smrti te vreba,
Probija se iz olujnog neba.
Osećaš reski bol,
Svoje prokletstvo i blagoslov.
Dok znoj niz lice se sliva,
Spremaš se da razviješ krila.
Padaš na ledno tlo,
Svoj put za nebesko kraljevstvo.

Al opet,bolje rat nego pakt,
Bolje,grob nego rob.
Sada ti nesvesno uzlećeš,
Sa sigurnom smrću se susreceš.

Dok stvaraš metalnu kišu,
Ti tiho moli se.
Ubi il' budi ubijen.
Onaj odozgo vidi sve.
Ceo život u jednom trenutku,
Ne misliš na novi dan.
Polako postaješ svestan,
Da počinje odmazda.